Tužna priča o psu
Februar 2015. Snega ima, ali ne toliko koliko je znao da padne zadnjih godina. Dan hladan, ali izuzetno prijatan. Vraćam se iz grada nakon obavljene masaže, umoran i bezrazložno loše raspoložen (možda zbog zime, nikad je nisam voleo). Prolazim kroz Čokotino brdo (mesto poznato po mnogo čemu, a naročito po tome što tamo naš humani narod baca pse i mačke, ostavljajući ih na milost i nemilost vremenu i automobilima koji retko kad koče). Tu negde mi se učini da vidim nešto u snegu. Usporavam i čekam da mi se oči priviknu na belinu. Vidim malo štene, šćućureno u snegu kako se trese. Zaustavljam automobil i priđem mu. Nema ni mesec dana, a neki humanista ga je bacio. Uzmem ga u ruke, mazim ga, on u početku cvili, posle toga se privikne ali i dalje se trese. Ima crnu i belu dlaku (boje mog omiljenog fudbalskog tima), rekao bih da je pekinezer, gleda me tužno onim malim okicama, kao da zna da sam osetljiv i koliko volim pse. Kažem mu "ideš kući sa mnom, mališa". Dovedem ga kući, hahranim ga, napojim, napravim kućicu i dam mu ime Čoka, po mestu na kome sam ga našao.
Prolaze dani, a Čoka raste i postaje pravi đavo. Jurca po dvorištu, plaši se mačaka, odnosi papuče negde i vraća ih izgrizane. Verovatno ga zubići svrbe ili šta već, ali mene i ženu je pošteno izgrickao. Samo prođeš pored njega i zakači ti se za nogavicu i nema nameru da je pusti. Za goste bolje i da ne pričam. Jedino moju ćerku nije dirao, sa njom se mazio i igrao po ceo dan. Najvažnije od svega, čuvao nas je. Sve nas. Neizmerno smo ga voleli, još uvek pamtim te dane, ja čitam novine a on mi se mota oko nogu, u šetnju me pratio u stopu i ako neko povisi ton na mene (uglavnom je to bila moja draga žena), znao je da zareži. Kao da kaže "ne diraj mi Vladicu, za njega ujedam na nezgodno mesto".
Polako se proleće pretvara u leto. Jednog dana sam bio u poseti svojim sestrama, i malo šetao sa ćerkicom po dvorištu. Sasvim slučajno, čerkica i ja naletimo na detelinu sa četiri lista. Prva u mom životu koju sam našao. Uberemo je i hvalimo se ostalima. Međutim, nehotice je ostavim na stolu a dan je bio vreo, tako da se ona osušila na suncu. Kada sam je ponovo uzeo jedan list je otpao. Iako nisam sujeveran, u tom trenutku u sebi pomislim "e zbog ovoga će me zadesiti neki maler..." Ne lezi vraže!
2. jun. 2015. godine. Sedim u dnevnoj sobi i lupam neke brojeve na papir za loto. Igre na sreću mi nikada nisu bile naklonjene, ali ja sam uporan momak i redovno okušavam sreću. Nakon što sam napravio svoju kombinaciju, odlazim do garaže, sedam u auto i okrećem ključ. Polako izlazim iz garaže. Začuo se krik. Pretrnuo sam. U deliću sekunde mislim u sebi, možda mi se pričinilo, ili pak neka koka, imam ih na pretek. Gasim auto i izlazim. Pogledam ispod. Čoka nepomično leži, otvorenih očiju. Iz usta mu teče krv. Na glavi mu je jeziva rana. Mene noge izdaju, čučnem, sednem, legnem, ne znam ni sam, uhvatim se za glavu, gledam na drugu stranu, ne mogu da gledam u taj prizor. Ubrzano dišem, nekako uspevam da se podignem i da odjurim u kuću. Tu me opet izdaju noge i počinjem da se tresem. Žena dotrči do mene uplašena, pita me šta je bilo. Gubeći dah, uspem da izustim "zgazio sam Čoku..." Aleksandra se uhvati za glavu, izusti "jao!" i istrči napolje. Ja se nekako dogegam do kreveta, puls mi je i dalje ubrzan, počnem nekontrolisano da psujem sve čega se setim. Stežem glavu rukama, šta sam to uradio, šta sam to uradio, šta sam to uradio... Aleksandra se vraća, oči su joj pune suza, kaže mi da Čoka još uvek diše ali ne daje nikakve druge pokrete. Zapao je u komu. Ona ga je izvukla, oprala mu krv sa njuške, umila ga i stavila na udobno. A ja, tobože muško, šćućuren na krevet, tresem se i cmizdrim ko dete. "Da ga odvedemo veterinaru? Možda može da se spase..." - pita Aleksandra. -"Prvo da ga vidim", izustim ja. Poznavajući me, Aleksandra upita "hoćeš li moći?" -"ne znam", odgovaram, "ali moram da ga vidim". Noge me ne slušaju, gegam se, Aleksandra me pridržava. Dolazim do Čoke i pogledam ga. On se ne miče i ubrzano i glasno diše. Tu počnem da plačem. Kao kiša. Kao dete. Govorim nebuloze, izvini Čoka moj, zašto nisam pogledao ispod automobila, zašto sam seo u prokleti automobil, zašto ja, zašto ja!!! Aleksandra plače sa mnom, jednom rukom drži moju ruku, drugom me miluje po glavi. Ja pogled ne sklanjam sa Čoke, i neprestano plačem. Nekako se priberem, strpam psa u auto i krenemo u veterinarsku stanicu Kruševac. Vozio sam 20km ne progovarajući ni reč, cmizdreći. Tamo nas dočeka ljubazna veterinarka prijatnog izgleda po imenu Brankica. Pita šta se desilo, ja iznesem Čoku iz auta, kažem o čemu je reč, ona gleda, ne dajući znake optimizma. Ipak kaže, hajde da probamo. Odnesem ga u ordinaciju, položim na sto, doktorka mu zabada iglu u šapu, stavlja mu infuziju, daje mu neke injekcije, ja samo tužno posmatram. Kaže mi "u komi je, on se sada bori sa životom, ako preživi do sutra dovedi ga ponovo da primi još jednu terapiju." Stajao sam pored njega čitava dva sata. Neprestano ga milovao i molio se da preživi. Nakon terapije počeo je normalno da diše, ali i dalje spava, u dubokoj komi. Odvedem ga kući, utoplim i celo veče provedem uz njega. Probam da mu dam vodu, on jadničak guta, malo zareži ali stanje je isto. Sutradan ga opet odvedem, opet injekcije, opet infuzija. Ja sedim pored njega, ljudi prilaze i pitaju "jadničak, šta mu se desilo?" tiho im odgovaram -"ja sam ga pregazio kolima". Oni me gledaju, tužno klimajući glavom. Dan za danom ide, Čoku dovodim na terapiju pet dana zaredom. Stanje se ne menja, ali još uvek diše. Doktorka Brankica mi kaže da je pozvala za sutra načelnika veterinarske stanice, najboljeg veterinara među njima, i da će ga on pregledati. Sutradan ga, pun nade ponovo dovodim. Načelnik, krupan i ozbiljnog izraza lica pregleda Čoku i kaže "nema mu spasa" Pretrnuo sam. Izgovaram reči bez smisla "ali doktore, pas je već pet dana u komi ali i dalje diše i čini se da mu je od terapija bolje...." Doktor odmahuje glavom "diše još uvek zato što je mlad i ima jako srce. Ali on je u dubokoj komi, on je sada kao biljka, 99% neće preživeti a i ovaj jedan posto dajem eto, reda radi" Predloži da ga uspavam ili jednostavno da ga vratim kući pa šta bude. Rekao sam da uspavljivanje ne dolazi u obzir, zahvalim se i skrhan povedem Čoku kući. Tu počnu da se postavlaju pitanja: Šta će on ispod automobila? Tamo nikada nije zalazio. Čak iako je nekim čudom legao ispod kako to da se nije pomerio kad je čuo da se auto pali? Ne znam. Automobilu i garaži nikad nije prilazio, i koji ga je đavo terao tog dana... Već šest dana slabo spavam, izgubio sam svaku nadu da može da se vrati, samo tužno sedim pored njega i pitam se da li je humano mučiti ga više...
Sedmog dana, počeo je ubrzano da diše. Nadzire se kraj. Toga sam i ja svestan. Pozovem drugara iz mog mesta koji je završio veterinu, on čim ga je video rekao je da će uginuti. I tada sam čuo od njega nešto što ću preneti u celosti: " Pas nikada neće da ugine ako je njegov vlasnik uz njega i dok je u svom dvorištu. Psi kada umiru beže negde van dvorišta i umiru sami, tiho. Sve dok budeš pored njega, on će se boriti da diše. Ovim ga samo mučiš. Odnesi ga negde van dvorišta i tamo ga ostavi, skrati muke i njemu i sebi." Te reči mi i danas odzvanjaju u glavi. Lagano sam uzeo Čoku u naručje. Disanje mu je bivalo sve brže i brže. Odneo sam ga na jedno mesto blizu moje kuće, i tu sam ga spustio. Sa suzama u očima, mazio sam ga, neprestano ponavljajući "oprosti mi Čoka moj". Tako sam se oprostio od njega. Posle sat vremena vratio sam se tamo. Čoka više nije disao. Sahranio sam ga u mojoj šumi, na mestu samo meni poznatom.
Prošle godine je uginuo moj Miki, pas koga sam imao 13 godina. Uginuo je od starosti, isto negde van dvorišta. Naravno, bio sam tužan, ali plakao nisam. Izgleda da sam sve suze potrošio na Čoku. Sahranio sam ga pored Čoke, i dan danas, šetajući sa Nidžom (novi pas), odem do tog mesta, tu zastanem malo, sećajući se prošlih vremena. Ponekad mrzim što sam takav. Zašto nisam, nažalost kao i većina ostalih da na sve to kažem samo jedno prosto "jebi ga" i nastavim dalje. Sebe bih poštedeo svog tog stresa. Ali, eto, rođen sam kao teški emotivac i kao takav koračam kroz život. Ne mogu da ostavim psa bačenog na ulici, ne mogu da povredim nijedno živo biće. Imam srce za ceo svet, hoće neko da se menjamo? Za kraj prenosim jednu priču koju sam našao na internetu:
Ovaj predeo Raja, zove se Dugin Most.
Kada umre zivotinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.
One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prosli.
Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete
ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada vise necete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.
Prolaze dani, a Čoka raste i postaje pravi đavo. Jurca po dvorištu, plaši se mačaka, odnosi papuče negde i vraća ih izgrizane. Verovatno ga zubići svrbe ili šta već, ali mene i ženu je pošteno izgrickao. Samo prođeš pored njega i zakači ti se za nogavicu i nema nameru da je pusti. Za goste bolje i da ne pričam. Jedino moju ćerku nije dirao, sa njom se mazio i igrao po ceo dan. Najvažnije od svega, čuvao nas je. Sve nas. Neizmerno smo ga voleli, još uvek pamtim te dane, ja čitam novine a on mi se mota oko nogu, u šetnju me pratio u stopu i ako neko povisi ton na mene (uglavnom je to bila moja draga žena), znao je da zareži. Kao da kaže "ne diraj mi Vladicu, za njega ujedam na nezgodno mesto".
Polako se proleće pretvara u leto. Jednog dana sam bio u poseti svojim sestrama, i malo šetao sa ćerkicom po dvorištu. Sasvim slučajno, čerkica i ja naletimo na detelinu sa četiri lista. Prva u mom životu koju sam našao. Uberemo je i hvalimo se ostalima. Međutim, nehotice je ostavim na stolu a dan je bio vreo, tako da se ona osušila na suncu. Kada sam je ponovo uzeo jedan list je otpao. Iako nisam sujeveran, u tom trenutku u sebi pomislim "e zbog ovoga će me zadesiti neki maler..." Ne lezi vraže!
2. jun. 2015. godine. Sedim u dnevnoj sobi i lupam neke brojeve na papir za loto. Igre na sreću mi nikada nisu bile naklonjene, ali ja sam uporan momak i redovno okušavam sreću. Nakon što sam napravio svoju kombinaciju, odlazim do garaže, sedam u auto i okrećem ključ. Polako izlazim iz garaže. Začuo se krik. Pretrnuo sam. U deliću sekunde mislim u sebi, možda mi se pričinilo, ili pak neka koka, imam ih na pretek. Gasim auto i izlazim. Pogledam ispod. Čoka nepomično leži, otvorenih očiju. Iz usta mu teče krv. Na glavi mu je jeziva rana. Mene noge izdaju, čučnem, sednem, legnem, ne znam ni sam, uhvatim se za glavu, gledam na drugu stranu, ne mogu da gledam u taj prizor. Ubrzano dišem, nekako uspevam da se podignem i da odjurim u kuću. Tu me opet izdaju noge i počinjem da se tresem. Žena dotrči do mene uplašena, pita me šta je bilo. Gubeći dah, uspem da izustim "zgazio sam Čoku..." Aleksandra se uhvati za glavu, izusti "jao!" i istrči napolje. Ja se nekako dogegam do kreveta, puls mi je i dalje ubrzan, počnem nekontrolisano da psujem sve čega se setim. Stežem glavu rukama, šta sam to uradio, šta sam to uradio, šta sam to uradio... Aleksandra se vraća, oči su joj pune suza, kaže mi da Čoka još uvek diše ali ne daje nikakve druge pokrete. Zapao je u komu. Ona ga je izvukla, oprala mu krv sa njuške, umila ga i stavila na udobno. A ja, tobože muško, šćućuren na krevet, tresem se i cmizdrim ko dete. "Da ga odvedemo veterinaru? Možda može da se spase..." - pita Aleksandra. -"Prvo da ga vidim", izustim ja. Poznavajući me, Aleksandra upita "hoćeš li moći?" -"ne znam", odgovaram, "ali moram da ga vidim". Noge me ne slušaju, gegam se, Aleksandra me pridržava. Dolazim do Čoke i pogledam ga. On se ne miče i ubrzano i glasno diše. Tu počnem da plačem. Kao kiša. Kao dete. Govorim nebuloze, izvini Čoka moj, zašto nisam pogledao ispod automobila, zašto sam seo u prokleti automobil, zašto ja, zašto ja!!! Aleksandra plače sa mnom, jednom rukom drži moju ruku, drugom me miluje po glavi. Ja pogled ne sklanjam sa Čoke, i neprestano plačem. Nekako se priberem, strpam psa u auto i krenemo u veterinarsku stanicu Kruševac. Vozio sam 20km ne progovarajući ni reč, cmizdreći. Tamo nas dočeka ljubazna veterinarka prijatnog izgleda po imenu Brankica. Pita šta se desilo, ja iznesem Čoku iz auta, kažem o čemu je reč, ona gleda, ne dajući znake optimizma. Ipak kaže, hajde da probamo. Odnesem ga u ordinaciju, položim na sto, doktorka mu zabada iglu u šapu, stavlja mu infuziju, daje mu neke injekcije, ja samo tužno posmatram. Kaže mi "u komi je, on se sada bori sa životom, ako preživi do sutra dovedi ga ponovo da primi još jednu terapiju." Stajao sam pored njega čitava dva sata. Neprestano ga milovao i molio se da preživi. Nakon terapije počeo je normalno da diše, ali i dalje spava, u dubokoj komi. Odvedem ga kući, utoplim i celo veče provedem uz njega. Probam da mu dam vodu, on jadničak guta, malo zareži ali stanje je isto. Sutradan ga opet odvedem, opet injekcije, opet infuzija. Ja sedim pored njega, ljudi prilaze i pitaju "jadničak, šta mu se desilo?" tiho im odgovaram -"ja sam ga pregazio kolima". Oni me gledaju, tužno klimajući glavom. Dan za danom ide, Čoku dovodim na terapiju pet dana zaredom. Stanje se ne menja, ali još uvek diše. Doktorka Brankica mi kaže da je pozvala za sutra načelnika veterinarske stanice, najboljeg veterinara među njima, i da će ga on pregledati. Sutradan ga, pun nade ponovo dovodim. Načelnik, krupan i ozbiljnog izraza lica pregleda Čoku i kaže "nema mu spasa" Pretrnuo sam. Izgovaram reči bez smisla "ali doktore, pas je već pet dana u komi ali i dalje diše i čini se da mu je od terapija bolje...." Doktor odmahuje glavom "diše još uvek zato što je mlad i ima jako srce. Ali on je u dubokoj komi, on je sada kao biljka, 99% neće preživeti a i ovaj jedan posto dajem eto, reda radi" Predloži da ga uspavam ili jednostavno da ga vratim kući pa šta bude. Rekao sam da uspavljivanje ne dolazi u obzir, zahvalim se i skrhan povedem Čoku kući. Tu počnu da se postavlaju pitanja: Šta će on ispod automobila? Tamo nikada nije zalazio. Čak iako je nekim čudom legao ispod kako to da se nije pomerio kad je čuo da se auto pali? Ne znam. Automobilu i garaži nikad nije prilazio, i koji ga je đavo terao tog dana... Već šest dana slabo spavam, izgubio sam svaku nadu da može da se vrati, samo tužno sedim pored njega i pitam se da li je humano mučiti ga više...
Sedmog dana, počeo je ubrzano da diše. Nadzire se kraj. Toga sam i ja svestan. Pozovem drugara iz mog mesta koji je završio veterinu, on čim ga je video rekao je da će uginuti. I tada sam čuo od njega nešto što ću preneti u celosti: " Pas nikada neće da ugine ako je njegov vlasnik uz njega i dok je u svom dvorištu. Psi kada umiru beže negde van dvorišta i umiru sami, tiho. Sve dok budeš pored njega, on će se boriti da diše. Ovim ga samo mučiš. Odnesi ga negde van dvorišta i tamo ga ostavi, skrati muke i njemu i sebi." Te reči mi i danas odzvanjaju u glavi. Lagano sam uzeo Čoku u naručje. Disanje mu je bivalo sve brže i brže. Odneo sam ga na jedno mesto blizu moje kuće, i tu sam ga spustio. Sa suzama u očima, mazio sam ga, neprestano ponavljajući "oprosti mi Čoka moj". Tako sam se oprostio od njega. Posle sat vremena vratio sam se tamo. Čoka više nije disao. Sahranio sam ga u mojoj šumi, na mestu samo meni poznatom.
Prošle godine je uginuo moj Miki, pas koga sam imao 13 godina. Uginuo je od starosti, isto negde van dvorišta. Naravno, bio sam tužan, ali plakao nisam. Izgleda da sam sve suze potrošio na Čoku. Sahranio sam ga pored Čoke, i dan danas, šetajući sa Nidžom (novi pas), odem do tog mesta, tu zastanem malo, sećajući se prošlih vremena. Ponekad mrzim što sam takav. Zašto nisam, nažalost kao i većina ostalih da na sve to kažem samo jedno prosto "jebi ga" i nastavim dalje. Sebe bih poštedeo svog tog stresa. Ali, eto, rođen sam kao teški emotivac i kao takav koračam kroz život. Ne mogu da ostavim psa bačenog na ulici, ne mogu da povredim nijedno živo biće. Imam srce za ceo svet, hoće neko da se menjamo? Za kraj prenosim jednu priču koju sam našao na internetu:
Ovaj predeo Raja, zove se Dugin Most.
Kada umre zivotinja, nekome posebno draga, odlazi na Dugin Most.
Tamo su brda i doline da se svi nasi voljeni prijatelji mogu igrati i trcati zajedno.
Tamo je obilje hrane, vode i sunca, toplo im je i prijatno.
One zivotinje koje su bile stare i bolesne, ponovo su zdrave i zivahne.
One koje su bile povredjene (i osakacene) su isceljene (i zdrave ponovo),
tamo su bas onakve kakvih ih se secamo u nasim snovima
o danima i vremenima koji su prosli.
Srecne su i zadovoljne, ali ima jedna sitnica:
Svakoj nedostaje neko njima poseban, neko ko je morao ostati iza.
Zajedno se igraju, zajedno trce, ali dodje dan
kada jedna od njih iznenada zastane i pogleda u daljinu.
Nepomicne su njene sjajne oci.
Nestrpljivo podrhtava njeno telo.
Iznenada, u trku, napusta ostale, leti preko zelene trave,
i njene noge nose je sve brze i brze.
To si ti bio ugledan,
i kada se ti i tvoj voljeni prijatelj konacno srecete
ne mozete da se odvojite od radosti sto ste ponovo zajedno,
i sto se nikada vise necete rastati.
Kisa radosnih poljubaca na tvome licu,
tvoje ruke ponovo miluju poznatu glavu,
jos jednom gledas u odane oci prijatelja toliko vremena odsutnog iz tvog zivota,
ali nikada iz tvoga srca....i prelazite Dugin Most zajedno.
Коментари
Постави коментар