San

Noćas sam sanjao svoju najveću ljubav. Sreli smo se posle toliko godina, ali smo i dalje bili mladi i lepi. Pričali smo neobavezno i nepovezano, kao da jedno drugom nismo bili ništa, do samo dva poznanika.
A onda smo se našli na nekom prelepom mestu. Kao da smo na nekom visokom brdu i mesečina nas divno obasjava. U pozadini se čula neka lepa pesma, koje se sad na javi ne sećam, ali znam da je bila magična i prijatna, stvorena za taj trenutak. I nas dvoje smo plesali. Plesali smo lagano, nežno pripijeni jedno uz drugo, prateći lagani ritam melodije. Mesec je bio pun i obasjavao je naše dve figure. Na severu se jasno video grad, svetleo je bojom belog zlata, i dičio se svojim velikim zgradama. A ja sam se dičio svojom partnerkom u plesu. Nisam znao šta je lepše - ona, tako nežna i topla, taj zlatom obojeni grad, ta divna melodija ili taj tihi mesec velik ko lubenica.
U jednom trenutku sam rekao : Vidi kako svetli grad. Tu smo prestali da plešemo i zagledali se u taj prizor. I ništa više nije bilo važno. Bio je važan samo taj trenutak.
Kada sam se nevoljno probudio, shvatio sam nešto: Kada mu kucne zadnji čas, želim da bude kao u tom snu. Želim baš to tiho i skriveno mesto, kao što sam oduvek voleo tiha i skrivena mesta, želim tu divnu muziku, kao što me je muzika oduvek održavala u životu, želim tu mesečinu, kao što je mesec bio moj verni noćni prijatelj i saputnik, želim taj zlatom obasjan  grad i želim da plešem sa svojom najvećom ljubavi. I nikad ne bih želeo da se taj ples prekine. Želeo bih da plešem večno.