Ljubav prema klubu
Danas je 71 rodjendan mom voljenom klubu, i povodom toga napisaću par reči zašto toliko volim Partizan.
Veliki Duško Radović je svojevremeno izjavio " za druge se navija, Partizan se voli". Moja ljubav prema Partizanu rodila se još u najranijem detinjstvu, da ne preteram toliko pa da kažem - od prvog časa života svog! Gledavši neku utakmicu na tv-u, odmah sam se zaljubio u crno- belu boju, i radosno uzviknuo pred mojima da navijam za Partizan! Moji nisu bili oduševljeni, jer u porodici niko nije pratio sport, tako da niko nije vršio podsticaj na mene, jednostavno, ta ljubav se rodila sama!
U to teško vreme devedesetih, mnogi su bili privrženiji nekom drugom klubu ( zaboravio sam mu ime), svuda se spominjao neki Bari, neki Arkan, neka strašna baka sa cvetom u kosi, neki ratovi za koje niko ne zna da mi da odgovor zašto su se dogodili. Mene za sve to nije bilo briga, bio sam nasmejan i nestašan dečak, i zanimale su me samo dve stvari - domaća dance muzika i Partizan. Pare za užinu koje mi je baka davala svako jutro trošio sam na sportski Žurnal, redovno prateći rezultate i stanje na tabeli. Iz Žurnala bih sekao članke i slike o Partizanu i lepio ih u svesku ( koju sam, nažalost izgubio vremenom, ali ima da je nađem kad - tad!). Rekoh već da su ljudi iz moje okoline bili privrženiji nekom drugom klubu, i stalno su me čikali da navijam za taj drugi klub i opet spominjali neki Bari i '91- u godinu. ( o čemu oni to?) Nisam ih slušao a kamoli poslušao. Shvatite, to je ljubav, to je bolest koja ne prestaje i za koju nema leka!
Omiljeni igrači su mi bili Ivica Kralj, Mladen Krstajić, Vladimir Ivić, Mateja Kežman i naravno, živa legenda Saša Ilić. Radovao sam se svakoj pobedi, a poraz sam teško podnosio. Svakim danom moja opsesija prema Partizanu je bila sve veća,
sve na šta sam nailazio a da ima grb Partizana kupovao sam ne pitajući koliko košta. Ostvario sam jednu od svojih želja i svoju sobu sam preuredio u pravi Partizanov kutak, što se može videti na priloženim fotografijama.
Nažalost, svedoci smo poslednjih godina da se politika umešala u sport, ali se koristi sistem - guraj jedan klub a drugi sruši do temelja. I taj sistem se koristi i u fudbalu i u košarci. Mi, obični smrtnici smo u tom slučaju nemoćni, možemo samo da gledamo kako nam se ruši svetinja. Ali, ničija nije do zore gorela, jedna legenda Partizana je izjavila da svako zlo ima kraj pa će jednom i to zlo nestati, a niko nam ne može ubiti ljubav prema Partizanu. To je bolest koja ne prestaje, to je život, to je ljubav! Ponosan sam što sam Grobar!
P. S. - Svi moji Grobari imaju popust prilikom masaže :)))
Veliki Duško Radović je svojevremeno izjavio " za druge se navija, Partizan se voli". Moja ljubav prema Partizanu rodila se još u najranijem detinjstvu, da ne preteram toliko pa da kažem - od prvog časa života svog! Gledavši neku utakmicu na tv-u, odmah sam se zaljubio u crno- belu boju, i radosno uzviknuo pred mojima da navijam za Partizan! Moji nisu bili oduševljeni, jer u porodici niko nije pratio sport, tako da niko nije vršio podsticaj na mene, jednostavno, ta ljubav se rodila sama!
U to teško vreme devedesetih, mnogi su bili privrženiji nekom drugom klubu ( zaboravio sam mu ime), svuda se spominjao neki Bari, neki Arkan, neka strašna baka sa cvetom u kosi, neki ratovi za koje niko ne zna da mi da odgovor zašto su se dogodili. Mene za sve to nije bilo briga, bio sam nasmejan i nestašan dečak, i zanimale su me samo dve stvari - domaća dance muzika i Partizan. Pare za užinu koje mi je baka davala svako jutro trošio sam na sportski Žurnal, redovno prateći rezultate i stanje na tabeli. Iz Žurnala bih sekao članke i slike o Partizanu i lepio ih u svesku ( koju sam, nažalost izgubio vremenom, ali ima da je nađem kad - tad!). Rekoh već da su ljudi iz moje okoline bili privrženiji nekom drugom klubu, i stalno su me čikali da navijam za taj drugi klub i opet spominjali neki Bari i '91- u godinu. ( o čemu oni to?) Nisam ih slušao a kamoli poslušao. Shvatite, to je ljubav, to je bolest koja ne prestaje i za koju nema leka!
Omiljeni igrači su mi bili Ivica Kralj, Mladen Krstajić, Vladimir Ivić, Mateja Kežman i naravno, živa legenda Saša Ilić. Radovao sam se svakoj pobedi, a poraz sam teško podnosio. Svakim danom moja opsesija prema Partizanu je bila sve veća,
sve na šta sam nailazio a da ima grb Partizana kupovao sam ne pitajući koliko košta. Ostvario sam jednu od svojih želja i svoju sobu sam preuredio u pravi Partizanov kutak, što se može videti na priloženim fotografijama.
Nažalost, svedoci smo poslednjih godina da se politika umešala u sport, ali se koristi sistem - guraj jedan klub a drugi sruši do temelja. I taj sistem se koristi i u fudbalu i u košarci. Mi, obični smrtnici smo u tom slučaju nemoćni, možemo samo da gledamo kako nam se ruši svetinja. Ali, ničija nije do zore gorela, jedna legenda Partizana je izjavila da svako zlo ima kraj pa će jednom i to zlo nestati, a niko nam ne može ubiti ljubav prema Partizanu. To je bolest koja ne prestaje, to je život, to je ljubav! Ponosan sam što sam Grobar!
P. S. - Svi moji Grobari imaju popust prilikom masaže :)))
Коментари
Постави коментар