Hemofobija (strah od krvi)
Svi mi imamo neke strahove
Neke kažemo javno
Neke krijemo
Sa nekima se suočimo...
Ja ne krijem ništa. Ja patim od Hemofobije, odnosno imam strah od krvi. E sad, neko može da se napravi pametan pa da kaže - vidi maser a plaši se krvi... Sačekaj, dozvoli da objasnim...
Šta je Hemofobija?
Kao što je već rečeno, Hemofobija je preterani strah od krvi, ponekad praćen nerazumljivim reakcijama, napadima i nesvesticom. Pogađa više muškarce nego žene. Postoje teži i lakši oblik hemofobije. Kod težih oblika, osoba ne može videti krv ni na televiziji, čak i sama pomisao na krv može dovesti do napada. Ja imam lakši oblik hemofobije. Navodno se može izlečiti, u šta sumnjam, ova fobija je izuzetno retka, štaviše, mnogi je smatraju bezazlenim strahom, što to sigurno nije, znam opet iz ličnog iskustva. Simptomi variraju, od prostog skretanja pogleda, preko napada panike do onesvešćivanja. Verujte mi, nije nimalo bezazleno, kod mene je dolazilo do bledila, snizavanja pritiska do kritične tačke, ošamućenosti i nesvestice. Čak i dok pišem ovaj post osećam blagu ošamućenost. Ma koliko se trudio da to izbegnem nije mi uspevalo. NIKAD!
Lični primeri
Moja fobija se javila još pred polazak u obdanište, tačnije na sistematskom pregledu. Ja, moja mama, i još cela armija male dece i njihovih mama. Svi čekamo u redu za vađenje krvi. Ja sam opušten, nisam uplašen, ubod igle nisam ni osetio, sve je prošlo brzo i bezbolno. Ali, nakon toga sam prebledeo, došlo je do povraćanja, panike. Trajalo je minut-dva, i nakon toga kao da se ništa nije dogodilo.
Zatim, u detinjstvu, dok sam se igrao sa decom iz komšiluka, raskrvario sam nos. Bili smo napolju i svež vazduh je delovao kao melem, tako da nije došlo do ozbiljnijeg napada, ali ipak sam prebledeo i srušio se na sred livade. Onda dolazi osnovna škola, i naravno gomila vađenja krvi. Imao sam napad svaki put.
Za moju fobiju su znali moji roditelji i moja drugarica iz klupe (samo drugarica) koja mi je napravila smicalicu. Bili smo sedmi razred osnovne, prvi čas fizičko vaspitanje , ona mi prilazi i pruža malenu kesicu sa nevinim osmehom na licu i kaže da je ovo poklon u čast našeg dugogodišnjeg prijateljstva. U kesici se nalazi mala crvena kutijica za nakit, a u kutijici komadić gaze natopljen krvlju. Aždaji je nešto bilo dosadno pa se namerno posekla lukavo mi pripremajući poklon. I dok je ona crkavala od smeha, ja sam prebledeo, prišao nastavniku rekavši mu da nisam u stanju da odradim čas, ljubazno zamolio da me oslobodi i pusti sa mnom nekog klinca da me odvuče do lavaboa da se umijem. Mada neprijatan, ovaj događaj mi je ostao u lepom sećanju, tu kutijicu čuvam još i danas, i nemojte misliti da dotičnoj nisam vratio milo za drago (Maki, znam da ovo čitaš, i ako si slučajno zaboravila samo se seti čime sam ti napunio ranac onog lepog kišnog dana).
Zatim, dalje u srednjoj školi, drugar me je zakačio laktom po sred nosa, pustivši mi krv. Izašao sam napolje, legao na klupu, ostali se uspaničili, pozvali profesorku koja je pokušala da me smiri mazivši me po glavi (za ironiju, bila je najlepša profesorka u celoj školi), i jedino što sam u tom trenutku mogao da razberem jeste kako se pola škole okupilo i nemo posmatralo situaciju. Sama profesorka mi je kasnije rekla kako se uspaničila jer sam bio bled kao krpa.
Taj blam nije ništa naspram onog koji me je zadesio u prodavnici, u mojim ranim dvadesetim. Dok sam uzimao jogurt iz frižidera, zakačim prst na vrata. Pojavila se mala kapljica krvi, ja je obrišem i odem na kasu. Tu najpre osetim ošamućenost, prebledim i padnem u nesvest. Kasnije po priči saznam da sam bio bez svesti pola minuta i da se digla frka jer koliko sam bio bled mislili su da umirem (???). Pozvali su doktora, smestili me na neku plastičnu stolicu i umivali me. Doktor je mislio da sam epileptičar ili da sam malo više popio prošlo veče, a kada sam mu rekao da imam hemofobiju, samo se na smejao, izmerio mi pritisak i pustio me.
Pre dve godine sam sa suprugom vodio moju ćerku Saru na vađenje krvi. Moja mezimica je bila super, nije ni pisnula, ja sam bio par metara od nje, pošto nisam mogao da gledam tako da sam razgledao ordinaciju. A na stolu gomila epruveta. Punih epruveta... Tu mi se sloši, nekako se dogegam napolje, gde sam se naslonio na zid i normalno prebledeo. Srećom, supruga je bila uz mene, masirala mi je ruke i trudila se da ostane pribrana, jer iako je znala moju boljku, bila je u frci kad je videla koliko sam bio bled.
Ima još primera, ali rekao sam dovoljno.
Zaključak
Zašto sam sve ovo napisao? Prvi razlog jeste taj što ništa ne krijem, a drugi razlog je taj što sam siguran da će se još neko pronaći u ovome, to jest neko ko ima istu boljku kao ja. Nije sramota živeti sa strahom, sa strahom se treba suočiti i pobediti ga, mada ja bijem boj i previše, iskreno, možda se i ne trudim dovoljno. Čuo sam da osobe koje boluju od hemofobije treba da odlaze na dobrovoljno davanje krvi, tako bi se (možda) oslobodili straha, ali ja ipak odlažem (ili namerno zanemarujem) ovu vrstu humanosti. Takođe sam čuo da osobe sa ovom fobijom su mirne i staložene, i to je tačno, znam po sebi.
Jednostavno, živim sa time. Nemojte pomisliti da sam slabić ili tako nešto, mogu da podnesem veliki stepen bola, i video sam dosta gadnih stvari od kojih mi se nije prevrnuo želudac. Budući da sam poznavalac anatomije i fiziologije, nisam gadljiv na bilo koji proces koji se odvija u ljudskom telu, osim, jelte krvi, te čudne crvene tečnosti koja je život i sastavni deo svakog od nas. Tako je, šta ćete...
Ostajte mi dobri i nemojte krvariti.
Neke kažemo javno
Neke krijemo
Sa nekima se suočimo...
Ja ne krijem ništa. Ja patim od Hemofobije, odnosno imam strah od krvi. E sad, neko može da se napravi pametan pa da kaže - vidi maser a plaši se krvi... Sačekaj, dozvoli da objasnim...
Šta je Hemofobija?
Kao što je već rečeno, Hemofobija je preterani strah od krvi, ponekad praćen nerazumljivim reakcijama, napadima i nesvesticom. Pogađa više muškarce nego žene. Postoje teži i lakši oblik hemofobije. Kod težih oblika, osoba ne može videti krv ni na televiziji, čak i sama pomisao na krv može dovesti do napada. Ja imam lakši oblik hemofobije. Navodno se može izlečiti, u šta sumnjam, ova fobija je izuzetno retka, štaviše, mnogi je smatraju bezazlenim strahom, što to sigurno nije, znam opet iz ličnog iskustva. Simptomi variraju, od prostog skretanja pogleda, preko napada panike do onesvešćivanja. Verujte mi, nije nimalo bezazleno, kod mene je dolazilo do bledila, snizavanja pritiska do kritične tačke, ošamućenosti i nesvestice. Čak i dok pišem ovaj post osećam blagu ošamućenost. Ma koliko se trudio da to izbegnem nije mi uspevalo. NIKAD!
Lični primeri
Moja fobija se javila još pred polazak u obdanište, tačnije na sistematskom pregledu. Ja, moja mama, i još cela armija male dece i njihovih mama. Svi čekamo u redu za vađenje krvi. Ja sam opušten, nisam uplašen, ubod igle nisam ni osetio, sve je prošlo brzo i bezbolno. Ali, nakon toga sam prebledeo, došlo je do povraćanja, panike. Trajalo je minut-dva, i nakon toga kao da se ništa nije dogodilo.
Zatim, u detinjstvu, dok sam se igrao sa decom iz komšiluka, raskrvario sam nos. Bili smo napolju i svež vazduh je delovao kao melem, tako da nije došlo do ozbiljnijeg napada, ali ipak sam prebledeo i srušio se na sred livade. Onda dolazi osnovna škola, i naravno gomila vađenja krvi. Imao sam napad svaki put.
Za moju fobiju su znali moji roditelji i moja drugarica iz klupe (samo drugarica) koja mi je napravila smicalicu. Bili smo sedmi razred osnovne, prvi čas fizičko vaspitanje , ona mi prilazi i pruža malenu kesicu sa nevinim osmehom na licu i kaže da je ovo poklon u čast našeg dugogodišnjeg prijateljstva. U kesici se nalazi mala crvena kutijica za nakit, a u kutijici komadić gaze natopljen krvlju. Aždaji je nešto bilo dosadno pa se namerno posekla lukavo mi pripremajući poklon. I dok je ona crkavala od smeha, ja sam prebledeo, prišao nastavniku rekavši mu da nisam u stanju da odradim čas, ljubazno zamolio da me oslobodi i pusti sa mnom nekog klinca da me odvuče do lavaboa da se umijem. Mada neprijatan, ovaj događaj mi je ostao u lepom sećanju, tu kutijicu čuvam još i danas, i nemojte misliti da dotičnoj nisam vratio milo za drago (Maki, znam da ovo čitaš, i ako si slučajno zaboravila samo se seti čime sam ti napunio ranac onog lepog kišnog dana).
Zatim, dalje u srednjoj školi, drugar me je zakačio laktom po sred nosa, pustivši mi krv. Izašao sam napolje, legao na klupu, ostali se uspaničili, pozvali profesorku koja je pokušala da me smiri mazivši me po glavi (za ironiju, bila je najlepša profesorka u celoj školi), i jedino što sam u tom trenutku mogao da razberem jeste kako se pola škole okupilo i nemo posmatralo situaciju. Sama profesorka mi je kasnije rekla kako se uspaničila jer sam bio bled kao krpa.
Taj blam nije ništa naspram onog koji me je zadesio u prodavnici, u mojim ranim dvadesetim. Dok sam uzimao jogurt iz frižidera, zakačim prst na vrata. Pojavila se mala kapljica krvi, ja je obrišem i odem na kasu. Tu najpre osetim ošamućenost, prebledim i padnem u nesvest. Kasnije po priči saznam da sam bio bez svesti pola minuta i da se digla frka jer koliko sam bio bled mislili su da umirem (???). Pozvali su doktora, smestili me na neku plastičnu stolicu i umivali me. Doktor je mislio da sam epileptičar ili da sam malo više popio prošlo veče, a kada sam mu rekao da imam hemofobiju, samo se na smejao, izmerio mi pritisak i pustio me.
Pre dve godine sam sa suprugom vodio moju ćerku Saru na vađenje krvi. Moja mezimica je bila super, nije ni pisnula, ja sam bio par metara od nje, pošto nisam mogao da gledam tako da sam razgledao ordinaciju. A na stolu gomila epruveta. Punih epruveta... Tu mi se sloši, nekako se dogegam napolje, gde sam se naslonio na zid i normalno prebledeo. Srećom, supruga je bila uz mene, masirala mi je ruke i trudila se da ostane pribrana, jer iako je znala moju boljku, bila je u frci kad je videla koliko sam bio bled.
Ima još primera, ali rekao sam dovoljno.
Zaključak
Zašto sam sve ovo napisao? Prvi razlog jeste taj što ništa ne krijem, a drugi razlog je taj što sam siguran da će se još neko pronaći u ovome, to jest neko ko ima istu boljku kao ja. Nije sramota živeti sa strahom, sa strahom se treba suočiti i pobediti ga, mada ja bijem boj i previše, iskreno, možda se i ne trudim dovoljno. Čuo sam da osobe koje boluju od hemofobije treba da odlaze na dobrovoljno davanje krvi, tako bi se (možda) oslobodili straha, ali ja ipak odlažem (ili namerno zanemarujem) ovu vrstu humanosti. Takođe sam čuo da osobe sa ovom fobijom su mirne i staložene, i to je tačno, znam po sebi.
Jednostavno, živim sa time. Nemojte pomisliti da sam slabić ili tako nešto, mogu da podnesem veliki stepen bola, i video sam dosta gadnih stvari od kojih mi se nije prevrnuo želudac. Budući da sam poznavalac anatomije i fiziologije, nisam gadljiv na bilo koji proces koji se odvija u ljudskom telu, osim, jelte krvi, te čudne crvene tečnosti koja je život i sastavni deo svakog od nas. Tako je, šta ćete...
Ostajte mi dobri i nemojte krvariti.
Коментари
Постави коментар